Уместо некролога – Јован Љуштановић: МЕСТО ПОД ЗВЕЗДАМА

Јован Љуштановић је имао необичан приповедачки тон за лирску душу. Био је професор у Новом Саду, докторирао, спецјалиста за дечју књижевност. Писао је и говорио. Гласно. Као сви Пријепољци. Умро је у петак. У емисији „Мој свет“ Радио Полимља причао ми је пре тачно 20 година…

Текст преузет са сајта листа Полимље 

Кад си ме позвала у емисију био сам изненађен захтевом да кажем једну моју песму која се зове „Дођи да остаримо заједно“. Говорио сам је 1979. године у Дому револуције на једној од најпосећенијих књижевних вечери, на којој си и ти учествовала као средњошколка. Ја сам се тада опраштао од поезије и то на сваки начин. Код мене је већ преовладавало убеђење да нисам песник по дубљој вокацији. Да, постоје те песме које сам написао свом граду, неке од њих се певају. Настајале су на прави начин, у дружењу међу Пријепољцима. Ми смо били та генерација (1954. и 1955.), то је било друштво махом из комшилука у Вакуфу и кад се осврнем, тек схватам колико је било неке добре интелектуалне енергије. Родитељи су ми били просветни радници и мени је породица много пружила што се тиче погледа на свет, образовања, љубави за књижевност. У мојој породици није било репресије која би спутавала. Живот у пријепољској гимназији је био интересантан, та позитивна енергија се рађала овде, а одлазак на студије је био виши корак. Ту се појављивала та дијалектика између нових видика, других места, нових људи и те носталгије, везаности за завичај, па у тој доброј смеси долазили смо овамо, враћали се, радовали се сусретима и покушавали да пренесемо од онога што смо доживели, научили и видели и да створимо неку атмосферу, ту, у граду.

Ишле су ми добро природне науке, па сам студирао годину дана физику али осетио сам да то није за мене, прешао сам на књижевност и био један од најбољих студената у генерацији. Писање је чудна ствар. Ту треба издржати, тражити стрпљиво некакав свој стил, израз. Мени се отворио пут према науци лако и брзо и ја сам прешао тамо и остао, иако нисам ни сањао да ћу се бавити књижевношћу за децу.

Мислиш да је лакше бити Скерлић и да је критика бег од одговорности писања? Можда је лакше, мада наука о књижевности има неки свој лавиринт, а ово и није време Скерлића, мада сам због потребе да унесем ред у књижевост за децу, добио тај епитет. Бити писац је авантура своје врсте али се ни критичар на великој сцени не може бити тек тако. Писцима јесте теже јер је књижевност постала непрегледна.

Јесам везан за Пријепоље. Писао сам белешке и цртице у „Полимљу“ и то преточио у књигу „Пријепоље под звездама“. Ми који одемо из Пријепоља, о Пријепољу пишемо као о првим љубавима, као о нечему старом и минулом, чега се сећамо с посебним симпатијама. А ви који живите у Пријепољу сваки дан, ви сте у браку са њим, па морате да се мучите и преживљавате. Јесте то прича о Пријепољу“под стакленим звоном“ али човек мора негде да се роди, у Пријепољу или Њујорку, свеједно. И као што сам рекао у књизи „ ја не зам да ли се више радујем кад долазим у Пријепоље или кад одлазим“. Уосталом, Пријепоље је само једно место под звездама као и сва она у којима се дешавају холивудски филмови или неке приче. Као и неко место у Немачкој или Швајцарској, у некаквом метафизичком систему, под звездама, Пријепоље стоји на потпуно равној нози.

(Из књиге „Мој свет“, аутора Индире Хаџагић)