Umesto nekrologa – Jovan Ljuštanović: MESTO POD ZVEZDAMA
Jovan Ljuštanović je imao neobičan pripovedački ton za lirsku dušu. Bio je profesor u Novom Sadu, doktorirao, specjalista za dečju književnost. Pisao je i govorio. Glasno. Kao svi Prijepoljci. Umro je u petak. U emisiji „Moj svet“ Radio Polimlja pričao mi je pre tačno 20 godina…
Tekst preuzet sa sajta lista Polimlje
Kad si me pozvala u emisiju bio sam iznenađen zahtevom da kažem jednu moju pesmu koja se zove „Dođi da ostarimo zajedno“. Govorio sam je 1979. godine u Domu revolucije na jednoj od najposećenijih književnih večeri, na kojoj si i ti učestvovala kao srednjoškolka. Ja sam se tada opraštao od poezije i to na svaki način. Kod mene je već preovladavalo ubeđenje da nisam pesnik po dubljoj vokaciji. Da, postoje te pesme koje sam napisao svom gradu, neke od njih se pevaju. Nastajale su na pravi način, u druženju među Prijepoljcima. Mi smo bili ta generacija (1954. i 1955.), to je bilo društvo mahom iz komšiluka u Vakufu i kad se osvrnem, tek shvatam koliko je bilo neke dobre intelektualne energije. Roditelji su mi bili prosvetni radnici i meni je porodica mnogo pružila što se tiče pogleda na svet, obrazovanja, ljubavi za književnost. U mojoj porodici nije bilo represije koja bi sputavala. Život u prijepoljskoj gimnaziji je bio interesantan, ta pozitivna energija se rađala ovde, a odlazak na studije je bio viši korak. Tu se pojavljivala ta dijalektika između novih vidika, drugih mesta, novih ljudi i te nostalgije, vezanosti za zavičaj, pa u toj dobroj smesi dolazili smo ovamo, vraćali se, radovali se susretima i pokušavali da prenesemo od onoga što smo doživeli, naučili i videli i da stvorimo neku atmosferu, tu, u gradu.
Išle su mi dobro prirodne nauke, pa sam studirao godinu dana fiziku ali osetio sam da to nije za mene, prešao sam na književnost i bio jedan od najboljih studenata u generaciji. Pisanje je čudna stvar. Tu treba izdržati, tražiti strpljivo nekakav svoj stil, izraz. Meni se otvorio put prema nauci lako i brzo i ja sam prešao tamo i ostao, iako nisam ni sanjao da ću se baviti književnošću za decu.
Misliš da je lakše biti Skerlić i da je kritika beg od odgovornosti pisanja? Možda je lakše, mada nauka o književnosti ima neki svoj lavirint, a ovo i nije vreme Skerlića, mada sam zbog potrebe da unesem red u književost za decu, dobio taj epitet. Biti pisac je avantura svoje vrste ali se ni kritičar na velikoj sceni ne može biti tek tako. Piscima jeste teže jer je književnost postala nepregledna.
Jesam vezan za Prijepolje. Pisao sam beleške i crtice u „Polimlju“ i to pretočio u knjigu „Prijepolje pod zvezdama“. Mi koji odemo iz Prijepolja, o Prijepolju pišemo kao o prvim ljubavima, kao o nečemu starom i minulom, čega se sećamo s posebnim simpatijama. A vi koji živite u Prijepolju svaki dan, vi ste u braku sa njim, pa morate da se mučite i preživljavate. Jeste to priča o Prijepolju“pod staklenim zvonom“ ali čovek mora negde da se rodi, u Prijepolju ili Njujorku, svejedno. I kao što sam rekao u knjizi „ ja ne zam da li se više radujem kad dolazim u Prijepolje ili kad odlazim“. Uostalom, Prijepolje je samo jedno mesto pod zvezdama kao i sva ona u kojima se dešavaju holivudski filmovi ili neke priče. Kao i neko mesto u Nemačkoj ili Švajcarskoj, u nekakvom metafizičkom sistemu, pod zvezdama, Prijepolje stoji na potpuno ravnoj nozi.
(Iz knjige „Moj svet“, autora Indire Hadžagić)