Промоција романа „Петља“ Дејана Алексића : Кад писац поткрада песника

Ја сам доминантно песник. Док сам писао имао сам утисак да се у мојој свести расправљају два гласа – песник и приповедач“, истакао је аутор на промоцији романа „Петља“.

Прилог листа „Полимље“
Ауторка прилога Мемнуна Цмиљановић

За пресудне одлуке у животу треба имати петљу. Али како то „распетљавање“ изгледа код особе која покуша да одбрани и сачува своју индивидуалност у једном неуређеном и трауматичном друштву, говори роман „Петља“ аутора Дејана Алексића, који је синоћ промовисан у Библиотеци „Вук Караџић“.

Критика је први роман угледног и вишеструко награђиваног песника и дечјег писца оценила као изненађујуће освежење на савременој домаћој сцени и узбудљиву причу о лавиринту скучених животних избора. За овај роман првенац, аутору је недавно уручена награда „Владан Десница“ коју је ове године установила Народна библиотека Србије са идејом да је уместо књижевних критичара додељују писци. Два месеца пре тога за исти роман Алексић је примио и награду „Милош Црњански“ која се додељује бијенално, за прво дело у жанру у којем се остваривао велики књижевник Црњански.

„Ако су књижевне награде израз књижевног вредновања, а јесу, мени као писцу значи да имам признање од стране колега јер они знају шта је стваралачки процес. Награда, коју нисам очекивао – довољно ми је било што сам у ужем избору, је постављена на здравим постулатима, концепт је такође озбиљан и надам се да ће она да опстане“, рекао је Дејан Алексић на промоцији, наводећи да стварање на више књижевних планова може бити конфузно.

„Ја сам доминантно песник, мој песнички говор је видљив и у овом роману. Док сам писао имао сам утисак да се у мојој свести распорављају два гласа, песник и приповедач и да песник све време оптужује прозног писца да га поткрада“.

„Било је изазовно, отварање једног новог стваралачког хоризонта у којем сам се нашао. Али ја сам од оних аутора који себи задају задатак са доста препрека да би ме оне одржале у стваралачкој пажњи и будности. Композиција романа је веома сложена, али настојао сам да таква буде само за мене. Заправо, желео сам да читалац све време има свест о тој сложености, али да га она не омета и не успорава у читању. Хтео сам да приповедам из женског лица јер не треба да помињем да смо ми друштво фемицида, да смо ове године имали 25 случајева породичног насиља са фаталним исходом, тако да мислим да трагика сваког проблема посматрана из женске перспективе дотиче већу дубину. Роман се може посматрати и као ангажовано дело, мада мени то није био циљ. Ово није роман о деведесетим годинама, али су аномалије у друштву заправо нека врста декора на који се пројектују мале судбине појединца. Тако и главна јунакиња, која се налази на веома провокативном терену, мора да стисне петљу да би очувала своју индивидуалност.„

Током дана, књижевник се дружио са ученицима трећег разреда Основне школе „Владимир Перић Валтер“ са којима је разговарао о значају књиге и њеном месту у њиховим  животима. Истакао је да задатак сваког писца треба да буде да сачува улогу и мисију књиге, посебно у дечијем узрасту.
Књижевна јавност Дејана Алексића првенствено идентификује као писца за децу и песника. Објавио је дест књига песама, књигу драма и преко двадесет књига за децу, а међу бројним значајним признањима која је добио за књижевно стваралаштво за децу је и међународна награда „Мали принц“. Недавно је добио награду „Душко Радовић“ за књигу за децу „Мало, мало па слон“. Добитник је и овогодишње књижевне награде „Шушњар“ за збирку песама „Уради сам“. Ради као главни и одговорни уредник издавачке делатности Народне библиотеке „Стефан Првовенчани“ из Краљева и едиције „Повеља“.