ПИСМА С ЈУГА

Марко Томаш

Текстови из књиге изворно су објављени у рубрици „Писма с југа“ у мариборском дневном листу Вечер.

„Цијели се свијет свакодневно неповратно мијења. Жалосно је да мијене углавном покреће људска деструкција. Мој град је још увијек добрим дијелом рушеван. То рушење се догодило у име некакве наводне промјене. Свијет се руши да би на његовим рушевинама израстао неки нови свијет. Тако говоре. Негдје на човјековој души, на његовој сјени, те и такве промјене остављају ожиљке. Али ја сам увјерен да његову нутрину једнако потресају та сасвим мала, за већи дио човјечанства невидљива гибања. Како је смоква из моје авлије остала постојати само у мојим и успоменама мојих укућана исто се догодило и с мојим дјетињством. Безбрижност се с годинама скупљала у грч а више нема ни смоквиног казалишта сјена да ме забавља у тренуцима потпуне доколице. Сјене су, заправо, душа сваке ствари. Сунчева свјетлост попут рендгенских зрака пролази преко нечега и онај тамни преслик ствари које видимо су рендгенска снимка душе. Зато се ваљда и говори о свијету сјена када говоримо о оном недокучивом и непознатом, оном чега се плашимо, ономе што је изван замишљење стварности.“