ШПИЈУН ИЗ ПРВОГ ЛИЦА

Сем Шепард

Постхумно објављена мемоарска фикција, како је класиfiкују неки критичари, Шпијун из првог лица ређа слике прошлости и садашњости из живота протагонисте које садрже калеидоскопску лепоту. Приповедач није супериоран у односу на читаоца; и њему су неки делови приповести нејасни колико и другима, јер му је визура врло специфична – она са ивице трајања, која га приморава да детаље свог живота види неким новим очима. Због тога је ту онај Други, његов посматрач, али и посматрани, неко ко процењује како физичко стање приповедача тако и његову веродостојност у причи. Проблем се јавља кад схватимо да поузданост њихових прича није и њихов форте. Секвенце из породичног живота, успомене са снимања, анегдоте које су заостале у понеком кутку свести, у телу које одбија послушност, грађа су од које је сачињено ово у исто време трагично и комично дело, последњи текст Сема Шепарда.

Фигура усамљеног јахача који с узвисине посматра простор пред собом у намери да сагледа властито место у њему, као и све оно што би могло да представља претњу, јесте вестерн архетип који непогрешиво уоквирује лик и дело Сема Шепарда… Тешко је свести такав живот на неколико пасуса, на википедијско набрајање онога што је снимио и објавио, на Пулицерову награду и номинацију за Оскара. Једно је сигурно – временски лук, од дана када изгладнели Стив Роџерс у Њујорку донира своју крв да би могао да купи чизбургер, до дана када Сем Шепард диктира последње реченице Шпијуна из првог лица, опасује пуноћу, доследност властитом осећају за језик и стварност, уроњеност у истинску емоцију, ма како болна она била.

– Ивана Ђурић Пауновић, из Поговора