УНУТРАШЊЕ МОРЕ

Даница Вукићевић

Пушила сам

А сада више не. Недостају ми цигаре. Недостаје ми стрепња коју су изазвале. Била је слатка и личила је на магловито сећање на рај и тугу. Безнађе од среће.

Девојчице

Псују. Депилирају се. Пију.

Алкохол

Потребан је.

Има наде

Сунце обасјава полуували свет, кроз шпалир наткриљен балдахином – златним и боје рђе крошњама корачам и уживам у јутру. Нешто налик познатом звуку. Па да ли је то могуће? Неко тресе тепих? после хиљаду година не само да чујем већ и видим чудесан призор тако често у детињству: неко (старији мушкарац) прахером лупа тепих окачен на метални разбој испред зграде.