Luča koja spaja

U prostorijama Biblioteke u Prijepolјu u subotu održano je književno veče posvećeno predstavlјanju romana „Zera luče“ jedne od najčitanijih regionalnih spisatelјica, Jasenke Lalović. Razgovor sa autorkom vodila je bibliotekarka Marija Svičević, a publika imala je priliku da čuje priču o nastanku romana, motivima koji su je podstakli na pisanje, ali i o jeziku, identitetu i snazi ličnog iskustva.

Tekst preuzet iz lista Polimlјe
Novinarka Verica Kijanović

Obraćajući se publici, autorka je istakla zadovolјstvo što je konačno došla u Prijepolјe, podsetivši da je ranije obećala ovaj susret.

„Sa velikim zadovolјstvom konačno sam ovde. Obećala sam da ću doći i ranije, pa mi oprostite što nije bilo tako. Nadam se da ćemo nastaviti ova naša druženja i ubuduće“, rekla je Lalović.

Govoreći o svojim književnim susretima sa čitaocima, naglasila je da ne voli izraz „promocija knjige“, jer joj, kako je rekla, zvuči suviše marketinški.

„Mnogo mi je bliža ideja razgovora o knjizi i susreta sa čitaocima. Važno mi je da saopštim šta je bio moj motiv za pisanje i da li sam uspela da ono što sam želela prenesem čitaocima“, istakla je ona.

Osvrnuvši se na roman „Zera luče“, otkrila je da je upravo ova knjiga najduže čekala svoj naslov.

„Zera luče“ je roman koji je najduže čekao da dobije svoj naslov. Sa prethodnim knjigama to je nekako išlo lakše. Ta moja zvezda, ta luča, zapravo je ono što me je podstaklo da uopšte počnem da pišem. Počela sam da pišem u poznim godinama, a ta luča me je pronašla u jednom veoma teškom životnom trenutku. To je i neka moja poruka svima, da svako ima svoju životnu vodilјu, svoju veru i plamen koji ga vode kroz život“, poručila je autorka.

Tokom razgovora Lalović se osvrnula i na jezik svojih romana, objasnivši zašto je svesno spojila ekavicu i ijekavicu, što je uobičajeno pravilo uređivanja teksta donekle narušilo.

Publika imala je priliku da čuje priču o nastanku romana, motivima koji su je podstakli na pisanje, ali i o jeziku

„Kada predate rukopis, postoje pravila standardizacije teksta i jedno od prvih je da se ne mešaju ekavica i ijekavica. Kod mene se to dogodilo namerno. Od 1984. godine živim u Beogradu i paralelno koristim oba izgovora, ali je ijekavica govor mojih emocija. Kod kuće dobro znaju koja je ura kada progovorim ijekavicom. Čini mi se da dublјu emociju ne bih mogla da prenesem drugačije. Zato sam svesno objedinila ekavicu, ijekavicu, pa čak i staropaštrovski govor“, kazala je Lalović.

Govoreći dalјe o jeziku svog romana, spisatelјica je objasnila i da joj je bila namera da ukaže na bogatstvo različitih govora na Balkanu i podsetila da nas jezik, pre svega, povezuje.

„Dok god se razumemo kada govorimo, to nije drugi jezik, već dijalekti jednog“, istakla je autorka.

Jasenka Lalović rođena je 1965. godine u Baru, a odrasla je u Bulјarici u Crnoj Gori. Osnovnu školu završila je u Petrovcu, gimnaziju u Baru, dok je sociologiju studirala na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Radila je na Radio-televiziji Srbije, a književnu karijeru započela je u pedesetim godinama života objavlјivanjem prvog romana. Širu čitalačku publiku osvojila je trilogijom „Brda od pelina“ („S one bande moje gore“, „S ove bande moje gore“ i „Kastigulјa“), zatim romanom „Bastadur“, kao i romanom „Zera luče“. Nјena dela inspirisana su tradicijom, istorijom i kulturom Crne Gore, sa posebnim osvrtom na porodične odnose, položaj žene, identitet i nasleđe. Danas živi i radi u Beogradu.

V.K.